Isidora Sekulić

Sve što čovek radi, samo je priprema da se doživi ljubav.

Ja i današnji dan. Sreli smo se, ali se nismo sprijateljili ni zavoleli. Niti mi je u srcu predanio, niti u duši omrknuo. Vidim da dolazi i prolazi, a ne žalim njega nego sebe.

Nesrećan je čovek i danju, ali je ponosit i uporan da prizna i plače. A u veče, u haosu straha i zebnje, te upornosti nestaje i čovek vidi i ispoveda pravu i celu istoriju svog života, i ako i tada još vara druge, zacelo ne vara sebe.

Sloboda je nezavisnost, sreća je zavisnost od hiljadu sitnih sitnica. 

Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole ...