Kada bih imao još jedan komadić života... - Gabrijel Garsija Markes

Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju...

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ne bih kazao sve što mislim, ali bih nesumnjivo mislio sve što kažem. Stvari bih cenio ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, jer sam shvatio  da sa svakim minutom  koji provedem zatvorenih očiju gubim šezdeset sekundi svetlosti.  

 Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge dok govore i  kako bih uživao u sladoledu od čokolade.

 Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu. Ispisivao bih svoju mržnju na ledu i čekao da izgreje sunce.