Fredrik Bakman - Čovek po imenu Uve

Samo glupan misli da su veličina i snaga ista stvar.

Uve se razumeo u stvari koje može da vidi i opipa. Beton i cement. staklo i čelik. Alat. Stvari koje se mogu izračunati. Razumeo je prave uglove i jasna upustva. Makete i planove za gradnju. Stvari koje se mogu nacrtati na papiru. Bio je čovek koji se razume u ono što piše crno na belo.

A ona je predstavljala boje. Sve boje u njegovom životu.

"Voliš da čitaš?", upitala ga je egzaltirano.

Uve je pomalo nesigurno odmahnuo glavom, ali nju to izgeda nije mnogo pogodilo.

"Ja obožavam da čitam!", ciknula je umesto toga.

Onda je počela da priča o čemu se radi u knjigama u njenom krilu. A Uve je shvatio da bi ostatak života mogao da je sluša kako govori o stvarima koje obožava.

Uvea nikada nisu pitali kako je živeo pre nego što je upoznao nju. Ali da su ga pitali, odgovorio bi kako uopšte nije živeo.

"Kada voliš nekog, to je kao kada se useljavaš u kuću." imala je običaj Sonja da kaže. "U početku se zaljubiš u sve ono novo, svakog jutra se iščuđavaš što pripada tebi, kao da se plašiš da će neko odjednom uleteti na vrata i saopštiti da je došlo do krupne greške i da nije predviđeno da živiš na tako lepom mestu. Ali kako godine prolaze, fasada se kruni, drvo puca tu i tamo, i počinješ da voliš kuću ne toliko zbog svega onog što je čini savršenom, već zbog onog drugog."