Samoća - Desanka Maksimović
9937 |
0 |
Bilo bi mi suviše da sretnem kogagod:
kao reka skrivena smeje se moja samoća
i plavi se nada mnom neba svod.
Ostavila sam za sobom zla i dobra
vezana za radosti sveta.
O, kako se sada smeje moja samoća
u dva, tri malena cveta
što uz put radosna ih pobra'.
Suviše bi mi bilo da sretnem kogagod,
kad daljina ima snova belu draž
i budi se nada mnom neba svod.
Kao pod srebrom trepti na bregu raz
ispod zagrejane magle
i reka u dolini plavi se.
O, kako je dobro, sit ljudi i lutanja,
posaditi ovde svoja ćutanja,
gde radosti kao i osmesi vode
od neba jedino zavise.
I našto bi mi da sretnem sada kogagod,
kad srce moje cveta u samoci
i treperi kao zvezda neba svod.
O, da mi je lepotom neba tako moći
napojiti svaki duše žedni kut,
i nad zeljama prolaznim imati vlasti,
pa hoditi dotle niz beli tudjinski put
dok mi oči zauvek ne zaborave
one sto u dalekom kraju borave,
i za kojima cveta u samoći,
ko cvet u suncu, tuga moje strasti.
Našto bi mi i noćas da vidim kogagod:
puna je mene same moja osama
i ćuti nada mnom neba svod.
Tišina tužna doline uvija
i prozore moje dotiče, kad mine tamom,
zlosluto krilo nocnih kukuvija.
Preliva se noćas mnome moja osama
kao jutarnji cvetovi rosama;
a ni sad još nisam sita drugovanja
duše sa sobom samom.
I mislim: zašto sam ikada srela kogagod,
jer ma s kim bio, čovek je uvek tužno sam,
i vezuje nas samo neba svod.
Usamljen je i onaj kome dušu dam,
usamljena sam i ja i uzalud molim
očima malo duše u ljudi sto prolaze:
sama sam i kad volim,
i sama cu otici u smrt.
O, čovek je s čovekom uvek tužno sam;
vezuje nas samo neba hram
i zemlje tužni vrt.
