Samoća - Desanka Maksimović
7552 |
0 |
Od jutra hodam adom
između nabujalih voda.
Nigde nikoga,
samo tajna zamršena granja,
samo ja i samoća beskrajna,
slatka i očajna.
Nigde zverke, deteta, čoveka,
a miris sunca nanosi te otud
odakle nećeš doći nikad,
i svetlost ima sjaj tvojih beonjača,
uza me korača.
I kad god me grana dirne,
čini mi se tvoje rame ide uza me,
od senke na stazi učini se da ti čekaš,
a znam da to ne može biti
odsad pa doveka.
