Oči - Milutin Bojić
5304 |
0 |
Muče me tvoje oči nikad stalne,
čas smrtno crne, čas kô osmeh nežne,
Čas modro plave, zeleno opalne,
kristalne i meke ko pahulje snežne.
Njin gospodski pogled svud me prati.
Ja bivam nema i bezvoljna lutka
iznad koje se niz oblaka jati,
a pati što krv će tvoja u nju da se utka.
Čujem reč njinu ko vlastitu grižu,
u zvezdama ih vidim kad se rode;
čelične, one do kosti mi stižu
i sižu razorne, mutne kô proletnje vode.
Neizgladive kao večno klete
poljane, koje mrtve use zgrću,
za tuđi ujed na meni se svete
i prete te oči koje ne tamne ni smrću.
