Ido

Ido predstavlja međunarodni jezik koji je potekao od autora Luis de Bofrona 1907. kao „reformisani“ esperanto.

Početni razlog za nastanak ovog jezičkog projekta jeste želja mnogih tadašnjih esperantista za „poboljšanje“ esperanta. Naime, mnogi su mislili da nedovoljna „perfekcija“ koči svetski napredak esperanta. Jezički projekt ido pojavljuje se kao rezultat rada Delegacije za izbor međunarodnog jezika. Kada je Komisija za predlog međunarodnog jezika (na čelu koje je stajao najznačajniji vođa esperantskog pokreta: Luis de Bofron), predložila izmene u esperanto-jeziku, popularnoo nazvane Esperantido (potomak esperanta).

Nakon pojavljivanja projekta ido nastaje ozbiljna šizma u međunarodnom esperantskom pokretu. Novi jezički projekt privukao je pretežno lingviste. Tada nastaje izreka da je esperanto ostao jezik bez vođa, dok je ido postao jezik bez naroda; što je donekle preuveličavanje tadašnjeg stanja: Prema Enciklopediji esperanta prešlo je u ido-tabor oko 20% esperantsskog rukovodstva i smo oko 4% esperantista. Idisti su nastavili da prave „poboljšanja“.

Reforme su dolazile jedna za drugom, zbog čega je jezik izgubio mnoštvo pobornika. Nakon Drugog svetskog rata ovaj jezik se stabilizuje, ali ne uspeva da spreči tihi odliv pristalica. Ipak, organizovani Ido-pokret postoji još uvek i on aktivno koristi ovaj jezik u međunarodnoj komunikaciji.

Glavne promene su u pravopisu, gde se u alfabetu gube slova sa "kvačicama", kao i u nastavki za akuzativ. Akuzativ se upotrebljava samo onda kada je potrebno. Postoje takođe i neke razlike u rečniku i nastavcima (sufiksi i prefiksi) između ida i esperanta.

Molitva "Oče naš" na ido i esperanto jeziku.