Ivo Andrić - o strahu

Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.

Čudan je to čovek bio. U životu je strepeo od svega, od zvonceta na vratima, od pisma i od telefona, od ljudske reči i pogleda, od svoje rođene pomisli. U njemu je kao "neugasivo kandilo", tinjao plamičak njegovog straha i s vremena na vreme rasplamtavao se u silan požar. On sam se starao da taj oganj ne ostane bez hrane i ne ugasne. Pronalazio je sve nove razloge svojim strahovanjima. Živeo je uplašen. Samo se smrti nije bojao. I to nimalo. I tako je i umro.

Kad u bojažljivom čoveku obamre strah, onda se i takvog treba pribojavati isto kao i onog koji je prirodno hrabar. Možda i više. 

Strah je u čoveku oduvek pritajen, i samo traži i nalazi prvi zgodan povod da ispliva na površinu i da se objavi i razvije u svoj svojoj strahoti.