Kako mi je - Vladislav Petković Dis
2815 |
0 |
Od nekoga doba izgleda mi kao
Da ce se moje zamutiti oko,
Dusa i zelje i sve sto sam znao
Gubi se,pasce u mracno, duboko.
Miran sam..ni trun srdzbe ili cega
Sto pravi smesnim nemocne i jadne,
Smrt, vecno ziva, buducnost je svega –
Sveg sto rodjenjem u kolevku padne.
Nekad, dok mladost, prolazna i bludna,
Vodjena strascu koja razum pleni,
Gotovo uvek i za porok budna –
Nekad, dok mladost zivljase u meni,
Smejah se cesto, podrugljivo vazda,
Prirodi, Bogu, i govorah smelo,
Da onaj koji oblicja nam sazda
Ucini sramno,kukavicko delo.
I pricah sebi da cu jednom moci,
Sa mislju koju velicina daje,
Zderati zastor s neprovidnih noci,
Videti prostor i vecnost kakva je,
I da cu otud trag bezumlju znati,
I gde je proslost sa bezbrojno zrtvi,
Cije je vreme, ko je Bogu mati,
Nasto je zivot i kud idu mrtvi.
I tada kao sa vulkana lava,
Sipacu misli sto nas razum prze –
Tresce se vecnost i pucina plava,
I svi atomi koji svetlost drze.
