Priviđenja - Ivo Andrić

15.08.2012. 12:14 od pinkjeca Pregledano 2462 | Komentari 0 | cOOl 0 | iscOOlirano 0
Priviđenja - Ivo Andrić
Zaista, zrak si samo? I to je sjaj u meni 
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu, 
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah? 
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni 
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu, 
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah? 

Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna, 
ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju? 
A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna, 
što visi, o dršćućem, žarkom, koncu, u svitanju? 

Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap 
svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka. 
A čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap, 
nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka. 

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni, 
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu, 
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah? 
Sve su to bile, dakle, prazne samo seni, 
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu, 
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah? 

Tags:

 
 
 

Ostavite komentar

Prepišite ovaj kod

 

Komentari