Psovke nežnosti - Mika Antić
2822 |
0 |
Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde
što ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.
Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.
Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.
Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.
I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.
Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.
Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.
I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.
Tags: Srpska poezija Mika Antić
