Spomen na Ruvarca - Laza Kostić

15.12.2012. 14:12 od pinkjeca Pregledano 1570 | Komentari 0 | cOOl 1 | iscOOlirano 0
Spomen na Ruvarca - Laza Kostić
Uoči Nove godine je bilo, 
Nakanô sam se doma podockan 
od večere, iz društva vesela; 
sa bližnje crkve kucnulo je trired 
pod ključem kad mi škrinu kapija; 
na dvanaest kao da beše. 

Tišina je; 
al' ne tišina blaženog sanka, 
već kao tišina oko bonika teškog; 
poduhuje vetar, kao 
isprekidano grčevito 
diskanje bolesnikovo. 
Dvorište tamno, samo tek 
uz opali prikućak kao da se miče 
nešto belo; 
pomislim da je nespokojni duh 
pokojna kakva glasa 
što se u Matici porodi nekad, 
predlažuć da se pustoš opravi, 
pa bludi sad, očekujući plod. 
Pritrp' se malo, duše, 
u toploj čim se nađem odaji, 
uzdahnuću jedared za tobom, 
ta imam kad - jer ja sam matičar, 
a ti ćeš, kao što vidim, biti 
za tragičan momenat natičar. - 
Toplota blaga, naložena peć, 
u njojzi tinja panj, 
kô starog leta mrtvo telo, ispucano, crno, 
što spaljuju da vampir ne bude. - 
To staro leto, stara godina! 
Kakva je strašna bila u životu, 
da kakva bi tek bila, žalostan, 
da još jedared ustane iz groba, 
da se povampiri! 
Strahota! ratos takvih misli! 
Razuzurim se, okrenem peći leđa 
i mislim šta da čitam, 
da rasteram te mutne vidove 
o oživelim grobovima 
i umrlim životima. 
"Jevanđelije" mi na stolu, 
najbolje takoj bedi tešilo. 
Badava! svaka vrsta, svaka seća reč 
na onoga junaka jaganjastog 
što umrtvi svoj život besmrtni 
da njim oživi grob. 
Prevrnem list, prevrnem i drugi, 
Pred očima mi glave prolaze 
Kô lubanje koštane mrtvačke. 
Sad evo već "Otkroveniju" red. 
Pismena se po listovima mute, 
načiniše se crna strašila 
što o njima proričuć pričaju; 
a jevanđeoske svete istine 
ozbiljnijom tek čine opsenu. 
Jest, eno je, te grdne bludnice 
"Otkrovenije" što je otkrilo, 
pokazuje mi otkrivenu blud, 
previja se u mučnom naponu, - 
il' umire il' rađa? 
A uz nju se prikučila aždaha, 
sedmoglavi zmaj, 
na prvoj glavi glava mrtvačka, 
iz vilica joj modri plam 
polagano po crnom dimu liže 
kô da nešto piše, - 
u mlazovih pročitam sričući: 
Ruvarac! ... Šta, Ruvarac? je li, zveri? 
Ha! po tom sam te poznô, bludna kćeri: 
Ti, ženo, ti si stara godina, 
a ti, aždaho, ti si duša joj, 
izdahnula te umirući sad, 
pa, bludnica, u času poslednjem 
još ima kade da se porodi! - 
Al' stani, šta to jekće? 
Kô napreg od kašlja, zaptiven, suh. 
Na umoru je l' ropac godine? 
Na mojim vratima kucnu neko, 
zbilja: kuc, kuc, kuc! 
Ja nehotice dahnuh: Ulazi! 
Otvoriše se vrata nečujno, 
nečujno stupi jedna bela senka - 
ne, nije senka, mrtvac. Misli l' zar 
grozovito "Otkrovenije" to 
sva čuda svoja ređat preda mnom, 
pogibije, vaskrsenija sva? 
"Dobar veče!" avet me pozdravi; 
poznajem glas: 
kô ponoćnoga vetra piruk 
kad inje strese s vrba nadgrobnih; 
poznajem glas: tako je predisô 
u časovima svojim poslednjim 
Ruvarac Kosta. 
"Dobar veče!" i ispod pokrova 
koštanicu mi pruži u pozdrav; 
prihvatim je, i stisak leden joj 
sveg ukočenog oprosti me strâ. 
"Dobar veče!" otpozdravim mu ja, 
i da me vidi da se ne plašim, 
bajagi stanem šaliti se s njim: 
"Pa otkud tako dockan, bogati, 
zar i ti noćnik, i ti bekrija? 
Al' to je valjda tvoja tragičnost? 
Što za života htede prezreti, 
osudili te na to po smrti!" 
Nasmeši se podrugljivo: "Ta da, 
već znam šta misliš; misliš, umro sam? 
Badava, što je zemna površnost! 
Pa ti da pojmiš poziv čovečji? 
Ni osnove mu nisi nazrô još! 
Planeta ova, Zemlja, zemlja je; 
pa kako poziv svoj da postigneš, 
u njojzi, slepče, il' na njojzi zar? 
Je l' bolje srce, ili ljuštika? 
Shvataš li, površniče?" Ja bih znao 
inače na to odgovoriti, 
al' neću da ga jedim, redak mi je gost; 
razmišljajuć bajagi, ćutao sam. 
"Pa šta to čitaš?" zapita me gost. 
"Jevanđelije", rekoh. 
"Okani ga se, dodijalo mi, 
taj kurs već slušam celu godinu, 
pa zato imam rekreaciju sad 
do prva kukurika." - 
"E gle! pa lepo, milo mi je baš; 
pa kad je tako, znaćeš, jamačno, 
ima li Renan pravo ili ne?" 
"Zvanične tajne", reče koštanik, 
"ne kazuju se površnicima. 
Al' sad okren'mo drugi razgovor! 
Pripovedaj mi štogod o njojzi!" 
Posadi se i žarom pitljivim 
usplamteše šupljine očne mu: 
zapitô je o svojoj ljubavi. 
Kazivô sam mu da se seća na nj, 
i da će njega pamtit večito, 
jer seća ga se, to zacelo znam, 
kad god se poje "Pamjat vječnaja". 
Duševna svest joj sva je njegova, 
a nesvest tela daće drugome. 
Kad vidim da mu godi pripovest, 
upotrebim trenutak ugodan: 
"Pa kad smo se već tako sastali, 
pozajmi mi od svoga znanja što! 
Pozajmi mi od ..." - Gost me prekine: 
"Opet pozajmi! More, dokle ćeš? 
U Prehodnice novci su mi svi!" - 
"Pozajmi mi od svoje nauke, 
osvesti mene šta da verujem 
o jamačnosti opšteg uskrsa?" 
Il' htede sad, ugodljiv, zagladit 
u prve što mi zajam odbi moj, 
il' izveštajem dirnut ljubavnim, 
tek on se diže, ispravi se dug, 
u čelo upre prstom desničnim, 
a šuvačnim u gole kukove, 
zaori glas kô podzemaljski grom: 
"Alfa i omega!" 
I zbilja beše pun lubanji mu vid 
(u produženju s plećnim kostima) 
kô malo alfa, a pod šuvakom 
savijahu se bledi kukovi 
kô veliko omega. "Razumeš? 
Objasniću ti stihom u knjizi! 
Otvori knjigu!" Ja je otvorim. 
Ja prevrćem, al' i on pažljivo 
U glavama upleten vreba stih. 
"Ha! evo ga! gle! 'Ja sam alfa i' - " 
okrenem se, al' - nema gosta mog. 
Gle prokletnika! prevario me! 
Obazirem se, glenem u knjigu, 
i gle: - početak strasti Hristove, 
izdajstvo Petra, petlov kukurik. 
Zacelo je te reči pročitô, 
pa, u brizi da čas ne propusti, 
po zakonu asocijacije 
ideja srodnih pomislio je 
da kukuriknu petô zaista, 
i zato tako izneveri me. 
Al' ništa zato, hvala, goste moj, 
naveki hvala! Rekô si mi dost'. - 
Alfa i omega! 
O mudra smrti, o samrtnička, 
živa mudrosti! 
Alfa je glava, alfa to je um, 
početak svega, dušin neimar, 
što u njoj zida budućnosti sjaj; 
a omega, jest, omega je kuk, 
sramota, trbuh, lakomost i blud, 
zidara umnog večni rušitrud - 
to omega je svemu, svemu kraj. 

Tags:

 
 
 

Ostavite komentar

Prepišite ovaj kod

 

Komentari