Među svojima - Vladislav Petković Dis
26486 |
0 |
U mom srcu ponoc. U njoj katkad tinja
Misao da jos zivis, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Boze! sta li danas u Srbiji radi?
Kod vas je prolece. Dosle su vam laste.
Ozivele vode, djurdjevak i ruze.
I mirise zemlja, koja stalno raste
U grob i tisinu, moj daleki druze.
Jedno tvoje vece. Ides kuci sporo
Ulicama straha, i dusa ti jeca.
Tvoje gladne oci, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: "Neka zive deca."
Ulazis u sobu. Suze te vec guse.
A dva nasa cveta iz cetiri rata
U tvome su krilu, obraze ti suse:
" Mama, zasto places? Jel' pisao tata?"
U velike patnje, nevino pitanje
Dubi dublju ranu: plac ti trese grudi.
Na polju je vidno, kao pred svitanje.
Ko da ce se dici grobovi i ljudi.
Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to dusa svetinje
Ljubi tvoje celo, moj sjajni zivote.
Tags: Srpska poezija Među svojima
