Albert Ajnštajn - Milevi Ajnštajn

Milano, 27. mart 1901.

Ja znam da od svih ljudi ti me najviše voliš i najbolje razumeš. Uveravam te da se niko ovde ne usuđuje, niti čak želi da kaže nešto loše o tebi. Biću tako srećan i ponosan kada ćemo opet biti zajedno i dovesti naš rad na relativnom kretanju do uspešnog završetka...

Šafhauzen, 28. novembar 1901.

Ne mogu da kažem iskreno koliko sam srećan da su tvoji roditelji sada mirniji i imaju više poverenja u mene. Takođe znam da ga zaslužujem i da njihova Micel će dobiti dobrog muža čim to bude bilo moguće. Još ništa nije zvanično objavljeno o zaposlenju u Bernu, tako da gubim nadu da će od toga biti nešto...
Svako tvoje pismo me čini vrlo srećnim. To su jedina ljudska zadovoljstva koja me raduju.Ona mora da predstavljaju zamenu za ženicu, roditelje, prijatelje i društvo, i ona su to u stanju. Naravno bilo bi lepše imati te uz sebe kao u starim studentskim danima u Cirihu... 

Šafhauzen, 28. decembar 1901.

Čeznem jako mnogo za tobom. Kada bi samo mogla da budeš tu makar i kratko... Izuzev tebe svi ljudi mi izgledaju tako strašno, kao da su od mene odvojeni nevidljivim zidom...