Jovan Dučić - Magdalini Magi Živanović

Žitomislić, 29. XI. 1894. godine

 Draga Mago,

Došao sam opet u moju milu samoću. Vratio sam se ovamo. Bez igde ikog i moje tuge koja me neprekidno prati!

Juče sam ti pisao i znam da si primila moje pismo, a da li si ga pročitala ili turila u vatru, ja ne znam. Oprosti mi što ti evo opet dosađujem mojim pismom jer... 

Dakle dozvoli mi da ti reknem još ovo.
Sinoć sam ti rekao: ništa ne biva bez povoda. To se nekad govorilo za me i Mirkovićku, a to se danas govori za tebe i onog lijepog što si ga onda na slici viđela i begenisala. 

Kako čujem o meni io tebi ne govori se više. Svijet je kao i ti zaboravio da u ovom bijelom svijetu ima jedna grdna zemlja, što se zove Jovan Dučić. Okrenula se nova pjesma, a stara pala u zaborav.

Istina draga Mago, to mene reže po mom srcu. Ja sam još živio, ali nikad još nisam bio tako obmanut, no ipak znaj da ću ja biti opet živ i zdrav. Vidjet ćemo ko će bolje proći. 

Ja moju reč ne bih pogazio, a što više održao bih je s radošću. Ja ne govorim nikad svoje riječi, pa ne bi ni ovaj put...

Samo mi je jedno čudno, draga Mago,  čudno mi je da si mene toliko nisko mogla smatrati da nisam ni jednak, a kamoli veći od tog gospodina. Pa ja toga gospodina poznajem. O poznajem bolje nego tebe.

Vjeruj ja sam dolazio u bolja ženska društva u Mostaru, pa ipak ne zaljubih se. Šta više nisam ni želio sa djevojkama da dolazim u dodir. A znaš zašto? Uvek mislim: Oh, neću. Zašto da joj činim krivo (tj. tebi Mago) kad ona ne izlazi iz svoje kuće i na svjetlost,  zašto da ja činim to. 

Tako sam radio.

Kad sam otišao iz Bjeljine i poljubio se s tobom, a ja sam se zarekao Bogom i životom da moja usta neće poljubiti nikog više, dok tebe ne poljube kao svoju...