Franc Kafka - Mileni Jesenskoj

Dva pisma su stigla istovremeno danas u podne: ona nisu za čitanje, već da se rasprostru, da se u njih zarije lice i izgubi pamet. Ali ispada da je dobro, kad je čovek već delimično izgubio jer onda ono što mu preostane drži čvrsto da se ne rasturi. I zato mojih 38 jevrejskih godina u odnosu na Vaše 24 hrišćanske vele: Kako je to? I gde su zakoni vasione i cela nebeska policija? ...

Dobro, i sad te zove Milena glasom koji jednakom snagom prodire u razum i srce. Dabome, Milena te ne poznaje, nju je zasenilo nekoliko priča i pisama; ona je kao more, sa svim svojim vodenim masama, a ipak u nesporazumu juri svom snagom ka njemu kad mrtvi i pre svega daleki mesec to zaželi. Ona te ne poznaje i možda sluti istinu kad hoće da ti dođeš. Da je tvoje stvarno prisustvo neće zaseniti, u to moraš biti siguran. I najzad, možda ti, nežna dušo, baš zato nećeš da odeš, jer se upravo toga pribojavaš... 

Ali recimo: imaš stotinu drugih unutrašnjih razloga da ne pođeš(zaista ih imaš), a uz to još jedan spoljni, naime, da nećeš biti u stanju da govoriš s Mileninim mužem, čak ni da ga vidiš, a isto tako da nećeš biti u stanju ni s Milenom da govoriš, ni da je vidiš, ako njen muž ne bude prisutan - i, recimo, da je sve i tako, ipak nasuprot tome stoje dve mogućnosti: 

Prva, kad budeš rekao da dolaziš, možda više Milena neće ni želeti da dođeš, ne iz kolebljivosti, nego što se sasvim prirodno zamorila i pustiće te drage volje s olakšanjem da putuješ kad hoćeš.

Druga, rešio si se, putuješ odista za Beč! Milena misli samo na to kad će se otvoriti vrata. I vrata se otvaraju, a onda? ...

Eto vidite, Milena, ja govorim otvoreno. A Vi ste pametni, Milena Vi sve vreme dok ja to razlažem primećujete da ja doduše govorim istinu( celu, bezuslovnu istinu, sve u dlaku tačno), ali suviše otvoreno...

Vaš F.