Večernja tišina - Jovan Hristić
2218 |
0 |
Vi u večernjim kapijama, u sumračnim ulicama,
Kraj sporednih izlaza, pored ograda
Od crvene opeke sa komađem stakla,
Vi koji zagrljeni sanjate o mesečini
Upletenoj u krzno mačke, iščezloj
U naborima zavese ili u lavežu psa,
Vi dvoje, vi dvoje, sami u mraku, sami
Uz poslednji stub bez svetiljke i bez sna.
Vi dvoje, negde u parku, na nekoj stazi
Iza lišća i oblaka, između dve kiše,
Između dva vetra na klupi vlažnoj od suza,
Bez ičega za sobom sem jedne male sobe
Sa gvozdenim krevetom i knjigama na stolici
I jednim hladnim suncem iza žutih okana,
Vi sami, vi usamljeni, iako zagrljeni
Da istisnete to sivo krilo samoće između sebe,
Dok šapućete ono malo reči koje ste našli
U ovim trenucima slučajne nežnosti,
Sve reči koje su već odavno rekli pre vas.
Vi dok idete gradskim ulicama koje su
Opustele posle poslednjih predstava u bioskopima,
Vi koji zagrljeni idete
Ovom kišnom ulicom nestvarnijom od sna,
Dok su vam oči zatvorene a prsti ćute,
Čujete li korak nekog čoveka iza sebe,
Čujete li reč njegovu između svojih šaptanja,
Osećate li dodir njegov između svojih milovanja?
Jer uvek kada idete sami, misleći
Da nema nikoga da baci kamen svog glasa
U zamračenu vodu tišine između vas,
Uvek budite svesni onoga koji uporno
Ide za vama i govori: Probudi se.
