Prva pesma - Vladislav Petković Dis

U  ovome svetu, ispod neba ovog,
Ja sam tebe sreo jednog toplog dana,
Sa tamnom radosti zbog poznanstva novog.

Još je bilo sunca i zelenih grana,
Al' miris proleća vetrovi razneše,
K'o i svelo cveće plavih jorgovana.

Meni ništa tada poznato ne beše:
Ni samoća tvoja, tvoj život u stravi,
Ni molitva s usni koje se ne smeše,

Ništa, k'o ni cveće jorgovana plavi',
Od kojih si sama uzimala boje
Za dan svojih nada i za život pravi.

Sve što sam poznao, to je lice tvoje,
I na njemu oči neviđene davno,
Stare neke oči k'o misao što je.

Al' počeh voleti tvoje oko tavno,
I pravilne crte k'o pojavu neku 
Veliku i nežnu za podneblje javno.

Al' počeh voleti tvoju usnu meku,
Crvenu i lepu k'o plamen požara;
I sve što je s tobom, i tugu daleku, 

I još tvoje oči, ta dva oka stara,
Uzeta iz noći, voda, iz dubina,
Nepoznatog mraka što život odmara.

Al' počeh voleti predeo rubina
I strast koja tebi nije bila znana,
Tvoje lepo telo - baštu belih krina,

I sve: tvoje nebo plavih jorgovana,
Tvoje suze što su plač mojih godina
I naš prvi susret jednog toplog dana.