Hana - Oskar Davičo
9578 |
0 |
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, Jevreja udovca
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.
Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad sam slep za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.
Od nje mi gore oči – žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu se s njom jegulje
i cvrkuću zlikovci kao vrapci i osnovci.
O šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravim Ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam sam razbio,
plaćao sam od svoga detinjastog novca.
No sad volim, i kad volim, volim od neba do ruke
s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomce
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,
da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.
