Jesen - Alfons de Lamartin
2861 |
0 |
Zdravo sunce s krunom zadnjeg zelenila,
požutelo lišće razneto po dolu !
Zdravo! Lepi dani! Mom oku je mila
tužaljka prirode, slična mome bolu.
Sanjarskim korakom pustu stazu sledim:
hteo bih da vidim, po poslednji put,
to nemoćno sunce, koje sjajem bledim
u mrklinu šume preda mnom zaluta.
Da, jesenski dani kad priroda usnu,
u očima mutnim kriju više draži:
to je zbogom druga, poslednji smeh usne
koju će smrt crna zauvek da zbliži.
Tako, spreman rubom života da bludim,
žaleć prošlu sreću mojih dugih dana,
ja se opet vraćam, i pogledom žudnim
gledam blaga što mi behu zadržana.
Zemljo, sunce, polja, prirodo predraga,
ja vam dužnu suzu kraj svog groba dajem:
uzduh je mirisav! A svetlost je blaga!
Oku smrtnika sunce sija svim sjajem!
Sada kad bih hteo sve do dna da srčem
iz putira punog nektara i žuči,
možda vrč gde život ispijah sa grčem
može jednu kaplju meda da izluči!
Možda će budućnost opet da pokuša
da mi vrati sreću što osta bez nade!
Možda, u gomili, neka strana duša
shvata moju dušu, i utehu znade!…
Cvet mirise daje zefiru dok pada;
to životu, suncu, pozdrave je svio;
ja, mrem; moja duša, izdišući sada,
izdahnjuje kao zvuk tužan i mio.
