Stokholmski sindrom

Stokholmski sindrom je naziv psihološkog stanja koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otmičara i talaca. 

Zbližavanje se dešava kao posledica vremena koje su proveli zajedno u takvoj situaciji. Većim protokom vremena, veće su šanse za zbližavanjem i samim tim manje su šanse za povređivanje talaca.

Stokholmski sindrom nastaje samo u situacijama kada taoci imaju kontakt sa otmičarima. Ukoliko su taoci izlovani ili se otmičari ponašaju nasilnički prema taocima, onda nema ovog sindroma.

Sam naziv Stokholmski sindrom uveo je kriminolog i psihijatar Nils Bejerot posle neuspele pljačke banke i otmice na Normalmstorgu u Stokholmu, od 23 do 28. avgusta 1973. Taoci su se emocionalno vezali za otmičare, pa su posle opravdavali njihove postupke čak i nakon svog oslobođenja.

Nasuprot Stokholmskom sindromu, postoji Londonski sindrom. To su situacije gde talac ne shvata rizik i ozbiljnost situacije u kojoj se nalazi, odbija svaku vrstu saradnje, što iritira otmičare i dolazi do nasilničkog ponašanja.