Priča o žvakama

Naučnici veruju da nije bilo civilizacije kojoj neka vrsta gume za žvakanje nije bila poznata.Stari Grci su imali običaj da "ispiraju" usta i osvežavaju dah komadima smole drveta mastike. Indijanci su žvakali otvrdli biljni sok prikupljen iz stabala ili pčelinji vosak.

1848. godine napravljene su prve žvake za prodaju. Braća Kertis došla su na ideju kako da od smole jele ili smreke naprave rastegljivu, lepljivu smesu, koja uz dodatak parafina zbog mekoće, može da se žvaće. Doživeli su uspeh preko noći.

1880. godine žvaka je bila sve traženija, ali imala je jedan veliki nedostatak, bila je bezukusna! Vilijam Vajt dosetio se da lepljivoj smesi doda šećer, sirup i ekstrat peperminta.

1888. godine pojavljuje se "tuti-fruti" koja je izašla iz radionice Tomasa Adamsa, bila je pravo otkrovenje za stanovnike Njujorka. Po prvi put su mogli da kupe žvake kada ubace novčić u automat.

1891. godine Vilijam Rigli je imao preduzece koje je prodavalo, sapun, prašak. Preokret se dogodio kada je uz svaku teglu praška za pecivo, kupcu poklanjao dva pakovanja guma za žvakanje. Uspeh je bio ogroman! Rigli  odlučuje da proizvodi žvake.

1928. konačno se pojavljuje Volter Dimer koji je stvorio formulu za žvaku čiji baloni kada se naduvaju nisu se lepili za usta i lice. Takodje njegove žvake su postale ružičaste. Njegova ružičasta žvaka "dabl babl" i danas se može kupiti širom sveta. 

Pedesetih godina dvadesetog veka, pojavljuju se žvake bez šećera.

2009. godine u Singapuru zabranjena je prodaja i korišćenje guma za žvakanje , jer se teško čisti i lepi se za trotoare i kolovoze. Međutim, napravljena je "organska žvaka" od smese dobijene iz drveća koje raste u prašumskim oblastima Jukatana. Ova žvaka ako se zalepi za asfalt, razgradiće se za šest nedelja.